Roshalde - Herman Hese.pdf

7/24/2019 Roshalde - Herman Hese.pdf

1/134


2/134

Herman Hese

ROSHALDE

2


3/134

PRVO POGLAVLJE

Kad je Johan Feragut pre deset godina kupio imanje Roshalde i naselio ga, to jebilo jedno zaputeno staro gazdinstvo sa zakorovljenim batenskim stazama,klupama prekrivenim mahovinom, lomnim stepenicama i parkom toliko zaraslim ukorov da se nije moglo proi kroz njega. Tada na imanju od dobrih osam jutara

povrine nije bilo drugih zgrada osim lepe, poprilino oronule gospodarske kue,tale i jednog malog letnjikovca nalik na hram, u parku. Njegova vrata su ukosovisila s iskrivljenih arki, a zidovi, nekada obloeni plavom svilom, sada su bili

prekriveni mahovinom i plesni.

Odmah po kupovini imanja, novi vlasnik je poruio mali oronuli hram, ostavivisamo deset starih kamenih stepenika koji su od praga tog ljubavnog kutka vodili doruba vetakog jezera. Tada je u parku, na mestu malog letnjikovca, bio izgraenFeragutov atelje u kojem je on tokom sedam narednih godina slikao i provodiovei deo svojih dana. Imao je i svoj stan, preko u gospodarskoj kui, i to dotrenutka dok ga sve ea prebacivanja lanova njegove porodice nisu doveladotle da starijeg sina udalji od kue i poalje ga u inostranstvo na kolovanje, dagospodarsku kuu prepusti svojoj eni i posluzi, a da za svoje potrebe dogradi dve

sobe pored ateljea, gde je otada iveo kao neenja. Bila je teta za lepugospodarsku kuu; gospoi Feragut je, s njenim sedmogodinjim sinom Pjerom,

bio dovoljan samo sprat, mada je primala posete i goste, ali nikada i vee drutvo,tako da su mnoge prostorije iz godine u godinu zvrjale prazne.

Mali Pjer nije bio samo ljubimac oba svoja roditelja i jedina spona izmeumajke i oca kojom se odravala neka vrsta odnosa izmeu gospodarske kue iateljea; on je u stvari bio jedini gospodar i vlasnik Roshaldea. Gospodin Feragute obitavao iskljuivo u svom ateljeu i u oblasti oko jezera u umarku, kao i u

nekadanjem prirodnom parku, dok je njegova ena vladala kuom, a njoj supripadali i travnjak, vrt sa stablima lipe i vrt sa stablima kestena. Posete, u viduodlaska u goste jednog od njih onom drugom, bile su izuzetno retke, ne raunajuiobede koje je slikar uzimao uglavnom u gospodarskoj kui. Mali Pjer je bio jedinikoji taj odvojeni ivot i podelu prostora nije priznavao, a po svoj prilici ni znaonita o tome. On je bezbrino iao i u novu i u staru kuu, u oevom ateljeu i

3


4/134

oevoj biblioteci bio se odomaio isto koliko i u hodniku i dvorani sa slikamapreko u kui, ili u odajama svoje majke; njemu su pripadale jagode u vrtu skestenovim stablima, cvee u vrtu sa stablima lipe, ribe iz jezera u umi, kao ikuica na vodi i gondola. Oseao se kao gospodar, a i kao tienik slukinja

njegove majke i tatinog sluge Roberta, za posetioce i goste bio je sin gazdarice, aslikarev sin za gospodu koja je povremeno dolazila u tatin atelje i prialafrancuski; njegovi portreti, slike i fotografije visili su na zidovima spavae sobenjegovog oca, kao i u staroj kui, po zidovima obloenim svetlim tapetama uodajama njegove majke. Pjer je iveo jako dobro, ak mnogo bolje nego deca ijisu roditelji iveli u slozi; nije se sprovodio unapred odreeni program njegovogvaspitanja, a kad bi mu tlo na na maminom terenu postajalo vrue, on bi sigurnoutoite nalazio u oblasti oko jezera u umarku.

Deak je ve odavno bio u krevetu, a od jedanaest sati u gospodarskoj kuizamraio se i poslednji osvetljeni prozor. Pono je uveliko bila prola kad seJohan Feragut, sam i peice, vraao iz grada, gde ju je u gostionici proveo s

poznanicima. Kako je hodao kroz prijatnu no ranoga leta, tako se oslobaaoatmosfere koja je odisala mirisom vina i duvanskog dima, pijanog smeha ilascivnih poalica pomno je udisao blago opori vlani topli noni vazduh ioprezno koraao putem izmeu izdignutih, tamnih itnih polja prema Roshaldeu,ije su visoke kronje, velike i mirne, trale prema nonom nebu.

Proao je pored kapije imanja ne uavi u njega i jedan tren gledao preko ugospodarsku kuu; njena fasada je otmeno i primamljivo svetlucala ispred tamnihsenki drvea, i nekoliko minuta je, s uivanjem i divljenjem sluajnog prolaznika,

posmatrao lep prizor. Potom je jo stotinak koraka iao du visoke ive ograde domesta na kojem je sebi napravio prolaz i tajnu umsku stazu koja je vodila u njegovatelje. Budnih ula, onii i snani ovek odluno je koraao kroz mranizakorovljeni park, prema svojim prostorijama koje su se iznenada stvorile prednjim, tu gde se inilo da su se tamne kronje razmaknule, a sivo mutno nebo uirokom krugu postalo vidljivo.

Malo jezero bilo je gotovo crno u toj savrenoj tiini, samo je slaba svetlost,kao nekakva beskrajno tanka koa, ili fina praina, lebdela iznad vode. Feragut je

pogledao na sat. Skoro jedan posle ponoi. Otvorio je jedna sporedna vrata malezgrade koja su vodila u njegov stan. Tu je upalio sveu i brzo odloio odeu,izaao nag i polako je kamenim stepenicama siao u vodu, koja je, ispred njegovihkolena, na trenutak zablistala u mekim krugovima. Zaronio je, otplivao malo dalje,

4


5/134

a onda iznenada osetio malaksalost zbog veeri koju je proveo na sebi nesvojstvennain; okrenuo se, i dok se voda cedila s njega, vratio se u kuu. Ogrnuo je jedanupavi bademantil, obrisao vodu sa svoje kratko oiane kose i bos se prekonekoliko stepenika popeo do ateljea, ogromne, gotovo prazne prostorije, gde je

ubrzo, s nekoliko nestrpljivih pokreta, upalio sva elektrina svetla.Uurbanim koracima otiao je do jednog tafelaja na kojem je bilo razapeto

malo platno, koje je slikao poslednjih dana. Rukama naslonjenim na kolena ipognut, postavio se ispred slike i razrogaenih oiju zurio na povrinu na kojoj susvee boje reflektovale prodornu svetlost. Tako je dva ili tri minuta utke ekao damu rad do poslednjeg poteza kiicom oivi pred oima; ve godinama je imaoobiaj da pre radnih dana ne legne i ne zaspe s drugim motivom pred oima, negosamo s onim koji je trenutno slikao. Pogasio je svetla, uzeo sveu i poao prema

spavaoj sobi na ijim vratima je, spolja, bila okaena mala kolska tabla i porednje kreda. Probuditi me u sedam, kafa u devet, napisao je na tabli debelimtampanim slovima, zatvorio vrata za sobom i legao u krevet. Nepomino,otvorenih oiju, leao je nekoliko minuta, napreui se da pred svoja ula prizove

prizor sa slike koju je radio. Kad je se nagledao, sklopio je svoje svetle siveoi, tiho uzdahnuo i ubrzo utonuo u san.

Ujutro ga je Robert probudio u odreeno vreme. Brzo je ustao i odmah se, uednoj maloj nusprostoriji, oprao tekuom hladnom vodom. Obukao je odelo od

grubog sivog, odavno izbledelog lanenog platna, i preao u atelje u kojem je slugave bio podigao masivne roletne. Na jednom malom stolu nalazili su se tanjir svoem, jedan bokal i komad raenog hleba koji je on zamiljeno uzeo i zagrizaodok se nametao ispred tafelaja i u isto vreme gledao u sliku. Tokom nametanja

pojeo je nekoliko zalogaja hleba i nekoliko vianja koje je ispecao iz staklenogtanjira. Video je i pisma i novine pored tanjira, ali nije obratio panju na njih, aodmah zatim, kao zaaran, seo je pred tafelaj.

Mala slika horizontalnog formata predstavljala je svanue, onako kako ga jeslikar nekoliko nedelja ranije video na jednom putovanju i u vie primeraka ga

odmah skicirao. Bio je odseo u jednoj maloj gostionici u Gornjoj Rajni; nije naaokolegu kojeg je hteo da poseti u tom mestu, pa je to tmurno kino vee proveo uzadimljenoj krmi, a no u vlanoj sobici koja se oseala na plesnivi kre. Jo prenego to je sunce izalo, probudio se iz lakog sna, vru i loe raspoloen. Vratagostionice jo nisu bila otkljuana, pa je iz nje izaao kroz prozor krme. U blizini,na obali Rajne, odvezao je jedan amac i zaveslao u jo polutamnu reku. Upravo

5


6/134

kad je hteo da se vrati, ugledao je ribarski amac koji mu se pribliavao iz pravcasuprotne obale. Lako treperea hladna svetlost tmurnog kiovitog praskozorjaobavijala je tamne obrise i time ribarskom amcu davala privid veliine koju onnije imao. Pod iznenadnim utiskom tog prizora u ambijentu jedinstvene svetlosti, i

u dubini due sputan, prestao je da vesla i saekao da mu se amac jo viepriblii; ribar ga je zaustavio kod jednog plutajueg znaka i iz hladne vode izvukaomreu. U njoj su bile dve iroke srebrnkaste ribe koje su, sjajne od vode, natrenutak zasvetlucale iznad sive reke, a zatim uz pljuskajui zvuk pale na dnoribarskog amca. Ubrzo potom Feragut je doviknuo oveku da malo saeka, uzeonajnuniji pribor za slikanje i vodenim bojama napravio nekoliko skica. U tommestu ostao je jedan dan, a proveo ga je tako to je crtao i itao, dok je narednogdana rano ujutro jo jednom slikao napolju, a onda je nastavio putovanje. Otada seu mislima stalno bavio tom slikom i zabrinuto je posmatrao sve dok je nijeuobliio na nain da dobije ono to je eleo. Ve danima radio je na njoj i bila jegotovo zavrena.

Njemu, koji je najvie voleo da slika pri punoj sunevoj svetlosti, ali i na toplojsvetlosti polusenke u umi ili u parku, vlana srebrna hladnoa slike zadavala jemnogo posla, ali ga je i inspirisala, tako da mu se jue reenje u potpunosti

posreilo i sada je oseao da sedi pred jednim dobrim, neobinim radom, prikojem nee morati da se ograniava na puko i ulepano oslikavanje onoga to vidi,nego na to gde e na trenutak probiti staklastu povrinu ravnodunog i zagonetnog

bitisanja i dogaanja Prirode i pustiti da se oseti velianstveni divlji dahstvarnosti.

Slikar je, pogleda prikovanog za sliku, povremeno odmeravao tonove na paleti,koja nije liila na onu koju je obino koristio i s koje su nestale gotovo sve nijansecrvene i ute boje. Voda i vazduh bili su oslikani, nad povrinom reke titrala jeledenohladna neprijatna svetlost, bunje i stubovi u obliku senki plutali su naobali, u vlanom bledom sumraku; nestvaran i odvezan, veliki amac je stajao navodi, a ribarevo lice kao da je bilo beivotno, on nije govorio, jedino je njegova

ruka, kojom je posegnuo za ribom, bila neumoljivo stvarna. Jedna od riba je,zasjavi, skoila preko ruba u amac, druga je leala ispruena i mirna, dok su jojotvorena okrugla usta i uplaene razrogaene oi izraavali bol. Sve je bilo hladnoi do surovosti tuno, ali tiho i nedokuivo, bez druge simbolike osim oneednostavne bez koje ne moe biti nijedno umetniko delo i koja nam dozvoljava

da nepojmljivost sveukupne prirode ne samo osetimo, nego i da je s izvesnim

6


7/134

slatkim uenjem i volimo.

Kad je slikar proveo dobra dva sata slikajui, njegov sluga je pokucao na vratai na rasejani poziv svog gospodara, nosei doruak, uao u atelje. Na sto je tihospustio bokale, olju i tanjir, namestio jednu stolicu, trenutak utke stajao, a onda

oprezno podsetio slikara: Poslueni ste, gospodine Feragut.Dolazim, rekao je slikar i palcem izbrisao jedan potez etkicom koji je

upravo bio povukao na repu ribe u skoku. Da li je tu i topla voda?

Obrisao je ruke i seo za sto.

Mogli biste da mi napunite lulu, Roberte, rekao je vedrim glasom. Onu malubez poklopca, sigurno je u spavaoj sobi.

Sluga je poao. Feragut je s elanom pio jaku kafu; osetio je kako, kao jutarnja

magla, nestaje laki nagovetaj nesvestice i kolapsa koji su mu se u poslednjevreme javljali nakon napornog rada.

Uzeo je lulu od sluge; ovaj mu je pripalio duvan, posle ega je slikar sa strauudahnuo aromatizovani dim, koji je pojaavao i oplemenjivao dejstvo kafe.Pokazao je na svoju sliku, rekavi: Vi ste lovili ribu kad ste bili deak, zar ne,Roberte?

Tako je, gospodine Feragut.

Pogledajte onu ribu tamo. Ne onu u vazduhu, nego drugu, onu dole, otvorenih

usta. Da li su usta verodostojna?Pa, jesu, odgovorio je Robert snebivajui se. Ali vi to znate bolje nego ja,

dodao je s prizvukom prekora u glasu jer mu se uinilo da je Feragut to pitanjeizgovorio ironinim tonom.

Ne, dragi moj, nije tako. Potpuno otro i svee ovek samo u najranijojmladosti, do svoje trinaeste, etrnaeste godine, doivljava ono to vidi i to gaokruuje, te on to tako zapamti za ceo svoj ivot. Ja u svojoj mladosti nikada nisamimao posla s ribama, zato sam te pitao. Dakle, da li su usta ribe dobra ovako?

Dobra su, nita im ne fali, prosudio je Robert laskavo. Feragut se opetpodigao da proveri svoju paletu. Robert ga je pogledao. Poznavao je tukoncentrisanost od koje je slikarev pogled postajao gotovo staklast i znao da esada i on, i kafa, i kratak razgovor od malopre i sve ostalo potonuti u tom oveku ida e se, ako mu ita bude rekao, probuditi kao iz dubokog sna. A to je biloopasno. Sluga je pospremio sto i tada video da je pota jo netaknuta. Gospodine

7


8/134

Feragut! pozvao ga je poluglasno.

Slikar je jo bio dostupan. Neprijateljski je, preko ramena, upitno pogledao izasebe, tano onako kako bi umoran ovek uradio kad bi ga pozvali u trenutku kad gahvata san.

Ovde imate pisma. Rekavi to, Robert je izaao iz ateljea. Feragut je na paletunervozno istisnuo gomilicu kobaltnoplave boje, bacio tubu na mali plehom okovanislikarski sto, poeo da mea boju i istovremeno se oseao ometen to ga je sluga

podsetio na potu. Ljutito je odloio paletu i potom uzeo pisma.

Bila su to uglavnom uobiajena poslovna pisma, zatim poziv da uestvuje nanekoj izlobi, jedna novinska redakcija je traila da joj se dostave podaci iznjegovog ivota, a ugledao je i jedan raun... Onda je, iznenada, njegovu panju

privukao poznati rukopis od kojeg ga je u dui prola slatka jeza. Uzeo je to pismo

i s uivanjem proitao sopstveno ime i svaku re svoje adrese, udubio se uposmatranje slobodnog, razuzdanog karakteristinog rukopisa. Zatim se potrudioda proita ono to je pisalo na potanskom peatu. Markica je bila italijanska, a toe znailo da pismo dolazi iz Napulja ili iz enove, dakle, prijatelj je ve stigao u

Evropu, ve je blizu, za koji dan bi mogao biti ovde.

Ganut, otvorio je pismo i ugledao, sa zadovoljstvom, male redove ravne kaokonac, u njihovom strogom poretku. Kad bi bolje razmislio, ova retka pismanjegovog prijatelja iz inostranstva poslednjih pet do est godina za njega su

predstavljala jedinu pravu radost, jedinu osim njegovog posla i trenutaka druenjas malim Pjerom. I, kao i svaki put, i sada ga je, usred radosnog iekivanja,preplavio neki nejasni, muni oseaj stida im bi se setio svog osiromaenja iivota bez ljubavi. Polako je itao:

Napulj, u noi 2. juna

Dragi Johane!

Kao i obino, usta puna kjantija, masni makaroni i vika nekoliko torbara ispredkrme, prvi su znaci evropske kulture kojoj se opet pribliavam. Ovde u Napuljuve pet godina gotovo nita se nije promenilo, ili, promenilo se mnogo manje negou Singapuru ili u angaju, a to ja shvatam kao dobar znak da u i kod svoje kuenai sve u redu. Prekosutra stiemo u enovu, tamo e po mene doi moj neak, s

8


9/134

njim u da otputujem kod rodbine koja me ovoga puta nee doekati s posebnimsimpatijama jer, iskreno reeno, u poslednje etiri godine nisam zaradio vie oddeset talira. Raunam da u kod rodbine ostati etiri-pet dana, zatim bih poslomotiao u Holandiju, recimo opet na pet, moda est dana, tako da bih kod tebe

stigao oko esnaestog. To u ti jo javiti telegramom. Zna, kod tebe bih mogaoostati deset ili etrnaest dana i ometati te u poslu. Postao si jezivo slavan, i, ako jesamo dopola tano ono to si o svom uspehu i popularnosti rekao pre dvadesetgodina, u meuvremenu si sigurno postao prilino zakreen i blesav. Hou i da tiotkupim neke slike, a moje alopojke o tome da mi poslovi ne idu dobro, samo su

pokuaj da malo oborim tvoje cene.

Starimo, Johane. Ovo je bilo moje dvanaesto putovanje Crvenim morem i teksam sada prvi put teko podneo vruinu. Bilo je etrdeset i est stepeni.

Gospode! Jo etrnaest dana, stari moj! To e te stajati nekolika tuceta flaamozela. Prolo je etiri godine otkako smo se poslednji put videli.

Od 9. do 14. dostupan sam u Antverpenu, Hotel dEurope. Ako si priredioizlobu u nekom mestu kroz koje prolazim, javi mi!

Tvoj Oto

Sa zadovoljstvom je jo jednom proitao kratko pismo ispisano zdravim

uspravnim slovima, s temperamentnom interpunkcijom. Iz fioke malog stola u ugluprostorije izvadio je kalendar i, gledajui u njega, zadovoljno klimao glavom. Dopolovine meseca u Briselu e biti izloeno jo njegovih slika, neto vie oddvadeset. Kakva srena okolnost! Njegov prijatelj, ijeg se otrog oka pomalo

plaio i kome nije moglo promai da mu je ivot poslednjih godina poremeen,stei e o njemu bar prvi utisak na koji bi mogao biti ponosan. To olakava sve.Zamiljao je kako Oto, u svojoj pomalo rogobatnoj prekomorskoj eleganciji, hodaizlobenom salom u Briselu i posmatra njegove najbolje slike; nekoliko trenutakase istinski radovao to ih je poslao na onu izlobu uprkos tome to su samo neke odnjih jo bile za prodaju. Odmah je napisao kartu za Antverpen.

Sve on jo pamti, pomislio je sa zahvalnou, tano je da smo poslednji putpili gotovo iskljuivo mozel, a jedne veeri smo ak onako istinski i banili.

Razmislio je i zakljuio da u vinskom podrumu verovatno nema vie mozela;retko je sam silazio tamo. Odluio je da jo danas javi da mu se dostavi jedna

9


10/134

poiljka tog vina.

Ponovo je seo da radi, ali je bio rasejan, oseao je unutranji nemir i nikakonije mogao da postigne potrebnu koncentraciju pri kojoj bi mu dobre ideje sameiskrsavale. Stavio je etkicu u jednu au, uzeo prijateljevo pismo i nesigurnim

koracima izaao iz ateljea. Jezero je svetlucalo, bio je osvanuo vedar letnji dan,bez oblaka, a u parku obasjanom suncem odjekivao je cvrkut raznih ptica.

Pogledao je na sat. Pjerovi jutarnji asovi sigurno su ve zavreni. Besciljno jelutao parkom, rasejano gledajui niz smeu stazu proaranu sunevim zracima, ioslukujui prema kui. Proao je pored Pjerovog igralita na kojem su bililjuljaka i gomila peska. Najzad je stigao u blizinu povrtnjaka i s povrnimzanimanjem pogledao gore, u visoku kronju divljeg kestena, u kojoj su se, utamnom gustiu listova u senci, svojom belinom isticali poslednji uspravni cvetovi

kupastog oblika. Tiho zujei, roj pela je lebdeo iznad poluotvorenih ruinihpupoljaka batenske ivice, a kroz tamne kronje se probio zvuk nekoliko otkucajas malog sata na tornju gospodarske kue. Otkucaji nisu bili tani; Feragut je opet

pomislio na Pjera, ija je najvea elja i ambicija bila da jednoga dana, kadpostane stariji, dovede u red stari mehanizam sata.

Tada je Feragut zauo, s one strane ive ograde, glasove i korake koji su uvazduhu suncem obasjane bate bili u priguenom i blagom skladu i sazvuju sazujanjem pela i cvrkutom ptica, s mirisom koji se tromo irio iz leje s

viegodinjim karanfilom i cvetovima boba. Bili su to njegova ena i Pjer, i on je,paljivo oslukujui, zastao.

Jo nisu zrele, treba da saeka jo nekoliko dana, uo je enu kako govori.

Odgovorio je, kroz smeh, cvrkutavi deaki glas; u atmosferi spokojnog zelenogsveta bate i blagog tona detinjeg govora koji se rasplinjavao u letnjoj tiini punojiekivanja, na jedan kratki neni trenutak slikaru je zazvuao kao da do njegadopire iz udaljene bate njegovog sopstvenog detinjstva. Priao je ivoj ogradi ikroz vitice loze provirio u vrt, gde je njegova ena, u jutarnjoj haljini, stajala na

osunanoj stazi; u ruci je drala batenske makaze i, prebaenu preko podlaktice,ednu laku smeu korpu. Od ive ograde bila je udaljena jedva dvadesetak koraka.

Slikar ju je posmatrao jedan trenutak. Visoka silueta ene ozbiljnog lica sizrazom razoaranosti, nagnula se nad cveem, a veliki mlitavi slamnati eirzasenio je celo njeno lice.

Kako se zove ono cvee tamo?, pitao je Pjer. U njegovoj smeoj kosi

10


11/134

odsijavali su se sunevi zraci; senka nije padala na njegove gole mrave ipreplanule noge, i kad bi se sagnuo, u irokom izrezu njegove koulje ispodpreplanulog potiljka nazirala bi se bela koa njegovih lea.

Karanfil, odgovorila je majka.

Da, to znam, nastavio je Pjer, ali elim da znam kako ga zovu pele. Sigurnopostoji njegovo ime i na pelinjem jeziku.

Naravno da postoji, ali ga mi ne moemo znati, znaju ga samo pele. Moda gazovu medeno cvee.

Pjer je malo razmislio.

Ne zovu ga tako, zakljuio je. Jer u detelini ima bar isto toliko meda, a i udragoljubu, ali one ne mogu svako cvee nazvati istim imenom.

Deak je paljivo gledao u pelu koja je obletala oko aice jednog karanfila,zatim zujei krilima zastala u vazduhu ispred cveta, a potom pohlepno prodrla uruiastu aicu.

Medeno cvee!, izgovorio je s omalovaavanjem i odmah zautao. Odavno jeshvatio da se upravo najlepe i najinteresantnije stvari ne mogu dokuiti iobjasniti.

Feragut je oslukujui stajao iza ivice i posmatrao spokojno i ozbiljno licesvoje ene i lepo, pre vremena sazrelo neno lice svog ljubimca; srce mu je

zatreperilo kad se setio jednoga leta kad je njegov prvi sin bio isto ovakvo malodete. Njega je izgubio, isto kao i njegovu majku. Ali, ovog maliana nipoto nijehteo da izgubi. Hteo je da ga, kao lopov, prislukuje iza ograde, da ga mami i

privlai sebi, a ako mu i ovaj deak okrene lea, bolje da ne ivi vie.

Polako se povukao preko zatravljene staze i, hodajui ispod drvea, udaljio se.

Ovakvo tumaranje nije za mene, pomislio je ljutito i odluio da bude vrst.Vratio se svom poslu; poto je savladao bezvoljnost i primenio jednu vebu koju jegodinama praktikovao, uspeo je da povrati napetost radnog elana koji nije

dozvoljavao stranputice, sve snage usmeravajui prema trenutnim htenjima.Preko, u kui, ekali su ga na ruak. Oko podneva se lepo obukao. Obrijan,

ietkan i u plavom letnjem odelu, nije dodue izgledao mlai, ali je ipak delovaosveije i gipkije nego u zaputenoj odei koju je koristio za rad u ateljeu. Uzeo jeslamnati eir i upravo hteo da otvori vrata, kad su se ona pokrenula prema njemu.Ugledao je Pjera koji je odmah uao.

11


12/134

Feragut se nagnuo nad deiju glavu i poljubio dete u elo.

Kako si, Pjer? Da li je uitelj bio dobar?

O, da, jeste, samo to je jako dosadan. Kad pria neku priu, to ne ini zato dabi me zabavio, nego mi daje lekciju koja se uvek zavrava time da dobra decamoraju da se ponaaju ovako ili onako. A jesi li ti slikao, tata?

Jesam, slikao sam one ribe, zna. Slika e uskoro biti gotova. Sutra e moida je vidi.

Uhvatio je deaka za ruku i izaao s njim. Nije mu nita na svetu toliko prijalo iu njemu budilo dobrotu i potisnutu nenost kao oseaj da hoda pored deaka iusklauje svoje korake s njegovim malim koracima, pritom oseajui laku,

poverljivu detetovu ruku u svojoj ruci.

Izaavi iz parka, kad su proli ispod tananih alosnih breza i ili preko livade,malian se osvrnuo i upitao oca: Tata, da li te se leptiri plae?

Zato bi me se plaili? Ne verujem. Nedavno mi je jedan leptir ba dugo sedeona prstu.

Da, ali sada nema nijednog. Kad ponekad potpuno sam dolazim kod tebe iprolazim ovuda, uvek ima mnogo leptira, oni se zovu plavci, to znam, i oni mepoznaju i vole me, uvek obleu oko mene, sasvim blizu. Zar ljudi ne mogu da hraneleptire?

Pa, mogu. Jednom emo to pokuati da uradimo. Na dlan se stavi kap meda,ruka se sasvim mirno isprui i eka se da leptiri naiu i da popiju tu kap.

Fino, tata, isprobaemo to. Je li, tata, da e rei mami da mora da mi da malomeda? Tako e ona znati da mi je med stvarno potreban i da nije re ni o kakvojgluposti.

Pjer je potrao napred kroz otvorenu kapiju i, dalje, u iroki hodnik u ijem jehladnom polumraku njegov otac, jo zaslepljen spoljnom svetlou, traio stalak zaeire i pipajui nastojao da nae vrata trpezarije; kad je uao u nju, deak je ve

odavno bio unutra i svojim zahtevima saletao majku.im je uao u trpezariju, slikar je pruio ruku svojoj eni. Bila je neto via od

njega, jake grae, zdrava ali ne i mladalaki ila; ona je dodue prestala da volisvog supruga, ali je i dalje gubitak njegove nenosti smatrala tuno neshvatljivom inezasluenom nesreom.

Moemo odmah da jedemo, rekla je ona svojim staloenim glasom. Pjer, idi

12


13/134

da opere ruke.

Evo jedne novosti, poeo je slikar dajui eni pismo svog prijatelja. Uskorodolazi Oto. Nadam se da e se zadrati neko vreme. Nema nita protiv?

Gospodin Burkhart moe da koristi dve sobe u prizemlju, tamo e nesmetanomoi da ulazi i izlazi kad god to bude eleo. Da, bie dobro tako.

ena je oklevajui rekla: Mislila sam da e stii mnogo kasnije.

Na putovanje je krenuo ranije i o tome ni ja do danas nita nisam znao. Pa,utoliko bolje.

Da, imae prilike da se sretne s Albertom.

S Feragutovog lica nestao je izraz blagog zadovoljstva, a glas mu je postaohladniji kad je uo ime svog starijeg sina.

ta je s Albertom? , upitao je nervozno. Zar nije trebalo da ide u Tirol sasvojim prijateljem?

Nisam htela da ti kaem pre nego to bi to bilo neophodno. Njegovog prijateljae pozvala porodica i on je odustao od putovanja u Tirol. Albert dolazi im mu

pone raspust.

I sve vreme e ostati ovde?

Mislim da hoe. Mogla bih i ja na nekoliko nedelja da otputujem s njim, ali totebi ne bi odgovaralo

Zato ne bi? Uzeo bih Pjera da bude kod mene

Gospoa Feragut je slegnula ramenima.

Molim te, ne poinji opet s tim! Zna da Pjera ne mogu ostaviti samog ovde.

Slikar se razljutio.

Samog?!, upitao je otro. Ne moe biti sam ako je sa mnom!

Ja ne mogu da ga ostavim ovde, a i neu. Beskorisno je da se i dalje prepiremooko toga.

Naravno, ti nee da ga ostavi ovde, sa mnom!

Zautao je jer se Pjer vratio i svi su seli za sto. Izmeu dva otuena ljudska biasedeo je deak; oboje su ga sluili i zabavljali kao i uvek, a Feragut je nastojao da

produi vreme ruka koliko god je to bilo mogue, jer posle toga malian ostaje sasvojom mamom, a neizvesno je da li e on danas jo navraati u atelje.

13


14/134

DRUGO POGLAVLJE

Robert je u jednoj maloj nusprostoriji pri ateljeu bio zauzet pranjem palete isvenja etkica. Tada se na otvorenim vratima pojavio mali Pjer. Zastao je i

posmatrao slugu svog oca.

Prljav je to posao, procenio je posle kraeg vremena. Slikanje je zapravolep posao, ali ja nikada ne bih eleo da postanem slikar.

Ipak, razmisli jo jednom, posavetovao ga je Robert, s obzirom na to da jetvoj otac tako slavan slikar.

Neu, odluno je odvratio deak, jer to nije za mene. Uvek si zamazan, a iboje imaju strano jak miris. Volim kad sasvim blago miriu, na primer kad je reo sveoj slici na zidu u sobi koja tek onako fino mirie na boju, ali u ateljeu bi mito bilo previe, glava bi me uvek bolela.

Sluga je ispitivaki gledao u deaka. Zapravo je ve odavno eleo da tomrazmaenom detetu kae ta misli, mnogo tota da mu zameri. Ali, kad bi Pjer bio

prisutan i kad bi ga gledao u lice, to nije mogao da uini. Malian je bio tako svei lep i ozbiljan kao da je na njemu i u njemu sve u najboljem redu, pa je Robert

nalazio da mu upravo ta mala crta gospodstvene blaziranosti ili starmalog izgledaudesno dobro stoji.

ta bi, onda, eleo da postane kad odraste, mladiu?, upitao je Robertpomalo strogo.

Pjer se zamiljeno zagledao u pod.

Ah... u stvari ne bih eleo da postanem nita posebno, da zna. eleo bih samoda zavrim kolu. Leti ne bih voleo da radim nita osim da nosim samo belu odeu,a i belu obuu, i da na njima nikada ne bude ni najmanje mrlje.

Tako, dakle..., s prizvukom prekora rekao je Robert. To kae sada.Meutim, nedavno, kad si bio s nama, tvoja bela odea bila je puna mrlja odvianja i od trave, a eir nisi ni imao, bio si ga izgubio. Sea li se toga?

Pjer je ostao hladan. Zamurio je, ali ne potpuno, ostavivi uski prorez igledajui kroz duge trepavice.

14


15/134

Seam se, mama me je tada propisno izgrdila, odgovorio je otegnuto, ali neverujem da ti je naredila da mi to ponovo prebacuje i da me mui time.

Robert je promenio temu.

Dakle, eleo bi da se uvek oblai u belo i da se nikada ne isprlja?

Pa, da, osim ponekad. Ti mene uopte ne razume. Naravno da bih ponekadeleo da se valjam u travi ili u senu, ili da preskaem bare, ili da se pentram podrveu. To ti je valjda jasno. Ali kad bih eleo da budem malo razuzdan i da malodivljam okolo, ne bih voleo da me zbog toga grde. Voleo bih da jednostavno,sasvim mirno, odem u svoju sobu i da se presvuem u istu odeu, te da sve opet

bude u redu. Zna, Roberte, ja stvarno verujem da prekorevanje nema nikakvodejstvo.

To bi ti odgovaralo, je li? A zato?

Da... Evo, vidi. Kad uradi neto to nije u redu, to odmah zna i sam, pa sestidi. Ja se mnogo manje stidim kad me grde. A ponekad te prekorevaju ak i akonita loe nisi uradio, nego samo nisi odmah bio tamo kad su te zvali, ili samo zatoto je mama zbog neega ljuta.

Sa svim tim mora da rauna, moj deae, nasmejao se Robert, ali se zatodogaa da uini neto to ne bi smeo, onda kad to niko ne vidi, pa zbog togaizostanu prekor i grdnja

Pjer nije odgovorio. Uvek se dogaalo isto: kad bi se s nekim od odraslihupustio u diskusiju o nekoj temi koja mu je bila vana, uvek bi se sve zavrilonjegovim razoaranjem ili ponienjem.

eleo bih jo jednom da vidim sliku, rekao je tonom koji ga je u trenutku jakoudaljio od sluge, pri emu je taj ton Robertu mogao da zazvui i drsko i moleivo.Pusti me jo na trenutak unutra, vai?

Robert ga je posluao. Otvorio je vrata ateljea, propustio Pjera i potom i samuao jer mu je bilo strogo zabranjeno da u atelje ikoga pusti da ue sam.

Na tafelaju u sredini velike prostorije, pomerena tako da bude na punojsvetlosti, uglavljena u provizorni zlatni ram, stajala je Feragutova nova slika. Pjere zastao ispred nje. Robert je ostao da stoji iza njega.

Da li ti se svia, Roberte?

Naravno da mi se svia. Bio bih budala kad bi bilo suprotno.

Pjer je mirkajui gledao u sliku.

15


16/134


17/134

Tigar mi je opet pobegao, ali kokosov orah e dobiti, kao i koljke i kineskeslikovnice.

Uli su u kuu i Feragut je prijatelja poveo uz stepenice. Burkhart je bio dostavii od njega, ali i pored toga Feragut mu je neno stavio ruku na rame. Gore, uhodniku, u susret im je ila domaica. I ona je pozdravila gosta odmerenom aliiskrenom srdanou; njegovo veselo zdravo lice podsetilo ju je na nepovratnoradosno vreme prohujalih godina. On je njenu ruku na trenutak zadrao u svojoj,gledajui je u lice.

Niste ostarili, gospoo Feragut, pohvalio ju je. Bolje se drite nego Johan.

Ni vi se uopte niste promenili, odvratila je ena ljubazno.

On se nasmejao.

O, da, fasada je jo drea, ali sam ipak postepeno prestao da pleem. Ionakome plesanje nikuda nije odvelo, jer sam i dalje neenja.

Nadam se da ste ovoga puta doli da naete mladu.

Ne, nisam, milostiva gospoo, to u i ovoga puta propustiti. A i ne bih eleo daremetim svoju posetu divnoj Evropi. Znate, imam ovde rodbinu i za nju malo-

pomalo postajem ujak od koga ima ta da se nasledi. Ne bih ba voleo da se usvojoj domovini pojavljujem sa enom.

U sobi gospoe Feragut bila je je posluena kafa. Prisutni su pili kafu i liker,

askali itav jedan sat o prekomorskim putovanjima, o fikusima, o kineskomporcelanu. Slikar je u poetku bio tih i malo melanholian u ovu sobu vemesecima nije ulazio. Ali, raspoloenje se popravilo, a s Otovim prisustvom kaoda je u kui zavladala laka, veselija, deija atmosfera.

Mislim da bi moja ena sada elela malo da se odmori, rekao je slikar najzad.Oto, doi da ti pokaem tvoje sobe.

Njih dvojica su se pozdravili sa enom i krenuli prema gostinskim sobama.Feragut je za svog prijatelja pripremio dve sobe i sam nabavio sve to je bilo

potrebno i postavio nametaj; na sve je mislio, poev od slika na zidu do izboraknjiga na polici. Iznad kreveta je, na zidu, bila okaena jedna stara izbledelafotografija, smeno dirljiva slika iz internata, iz sedamdesetih godina. Gostu je taslika privukla panju i on je priao blie, da je osmotri.

Gospode boe, rekao je iznenaeno, pa to smo mi, tada sve samiesnaestogodinjaci! Mome, dirnut sam. Ovu sliku nisam video itavih dvadeset

17


18/134

godina.

Feragut se smekao.

Bio sam uveren da e joj se obradovati. Nadam se da e ovde nai sve to tibude bilo potrebno. Hoe li odmah da se raspakuje?

Burkhart je seo na jedan masivan brodski kofer bakrom okovanih rubova izadovoljno se osvrnuo oko sebe.

Lepo je ovde. A gde ti boravi? Tu negde pored kue? Ili gore?

Slikar se igrao ruicom jedne kone torbe.

Ne, rekao je kao uzgred. Ja sada stanujem preko, pri ateljeu, gde samdozidao sebi stan.

Pokazae mi ga kasnije. A... da li i spava tamo?

Feragut spusti torbu i okrenu se.

Da, tamo i spavam.

Njegov prijatelj je zautao i zamislio se. Onda je posegnuo u torbu i iz njeizvadio debeli sveanj kljueva kojim je poeo da zvecka.

Sluaj, hteli smo da se raspakujemo, zar ne? Mogao bi da ode po deaka idovede ga, njemu e ovo sigurno biti interesantno.

Feragut je odmah izaao i ubrzo se vratio zajedno sa Pjerom.

Ima lepe kofere, ika Oto. Ve sam ih video. O, tako mnogo nalepnica nanjima! Neke sam i proitao. Na jednoj od njih pie Penang. ta znai to: Penang?

Tako se zove jedan grad u Indokini, koju povremeno poseujem. Pazi, sadamoe da otvori ovaj.

Dao je detetu jedan pljosnati nazubljeni klju kojim je malian otkljuao braviceednog kofera. Poklopac kofera se podigao, a prvo to je u njemu moglo da se vidi

i to je bilo upadljivo, bila je jedna obrnuto poloena arena malajska korpa odprua. Deak ju je okrenuo i iz nje izvadio hartiju; u unutranjosti korpe, umotane u

hartiju i krpe, bile su najlepe fantastine koljke, kakve se mogu kupiti uegzotinim lukim gradovima. Pjer ih je dobio na poklon. Zanemeo je od sree.

Nakon koljki, usledili su jedan veliki slon od ebonovine i jedna kineska igraka spokretnim grotesknim drvenim figurama i, na kraju, smotuljak kineskih slikovnica

arkih boja, punih boanstava, avola, kraljeva, ratnika i zmajeva.

Dok je slikar podsticao deakovo divljenje poklonima, Burkhart je raspakovao

18


19/134

konu torbu i, po spavaoj sobi, rasporedio svoje papue, rublje, etke i ostalestvari, a potom se vratio u Feragutovo i Pjerovo drutvo.

E, tako..., rekao je vedro, dosta je rada za danas. Na redu su zadovoljstva.Da li sada moemo da odemo u atelje?

Pjer je pogledao gore i opet, isto kao kad su bila stigla kola, zauenoposmatrao ganuto i radosno oevo podmlaeno lice.

Tako si radostan, tata, rekao je.

Jesam, potvrdio je Feragut.

A njegov prijatelj je upitao: Zar inae nije tako veseo?

Pjer je zbunjeno gledao as u jednog, as u drugog.

Pa... ne znam, odgovorio je snebivajui se. Potom se opet nasmejao i

odlunim glasom dodao, obraajui se ocu: Ne, ovako veseo jo nikada nisi bio.Uzeo je korpu sa koljkama i udaljio se trei. Oto Burkhart uhvati prijatelja

podruku i zajedno izaoe iz kue. Slikar ga je vodio kroz park i tako su stigli dozgrade s ateljeom.

Da, vidi se da je ovde doziivano, ubrzo je konstatovao Burkhart. Uostalom,stvarno izgleda lepo. Kada si to uradio?

Otprilike pre tri godine, mislim. I sam atelje je tada proiren

Burkhart se osvrnuo oko sebe.Jezero je neprocenjivo! Hoemo li uvee malo da plivamo? Stvarno ti je lepoovde, Johane... A sada bih voleo da vidim atelje. Ima li u njemu novih slika?

Imam, ali ne mnogo. Mora da vidi jednu koju sam tek zavrio. Prekjue.Mislim da je dobra.

Feragut je otvorio vrata ateljea. Visoka radna prostorija bila je sveano ista,pod svee oriban i, uopte, sve je bilo pospremljeno. U sredini, stajala je samonova slika. utke su zastali ispred nje. Hladna vlanolepljiva atmosfera tmurnog i

kinog jutra bila je u protivrenosti s vedrom svetlou i vazduhom kroz koji su seprobijali topli sunevi zraci, a koji je dopirao kroz otvorena vrata ateljea.

Dugo su posmatrali sliku.

To je poslednje to si uradio?

Da. Treba da je stavim u drugi okvir, nita drugo nema da se radi na njoj. Da liti si svia?

19


20/134

Dva prijatelja su ispitivaki gledali jedan drugom u oi. Krupniji i jaiBurkhart, sa svojim zdravim licem i toplim oima punim ivotne radosti, stajao je,kao neko veliko dete, pored slikara otrog pogleda ije je strogo lice bilouokvireno prerano osedelom kosom.

Ovo je moda tvoja najbolja slika, izgovorio je gost polagano. Video sam ione u Briselu, i dve u Parizu. Nisam ni pretpostavljao da si za nekoliko godinatoliko napredovao.

Drago mi je to misli da je tako. A i ja verujem da je tako. Bio sam prilinovredan. Ponekad mi se ini da sam ranije bio obian diletant. Tek sam s prilinimzakanjenjem nauio da istinski radim, ali sada istinski vladam time. Mislim da ne

bih mogao postii vie od ovoga to sam ve napravio.

Razumem. Uostalom, postao si veoma slavan, ak sam i na jednom naemstarom parobrodu, koji je plovio prema istonoj Aziji, uo da govore o tebi i, dazna, bio sam ponosan zbog toga. Reci, kako je biti slavan? Da li te ta injenicaraduje?

Da me ba raduje, ne bih mogao rei, ali bih rekao da je to u redu. Postojedvojica, trojica ili etvorica slikara koji vrede vie od mene i moda mogu dativie nego ja. Sebe nikada nisam ubrajao meu velikane, a ono to se pie o tome,moe se zanemariti, nije vredno pomena. U situaciji sam da mogu zahtevati da meshvate ozbiljno, i s obzirom na to da se to potuje, ja sam zadovoljan. Sve ostalo je

samo novinska slava ili pitanje novca.Pa, da... A na ta si mislio kad si spomenuo velikane? Mislio sam na

kraljeve i kneeve. Neki kao to smo mi mogu da doguraju do generala ili ministrai oni su tada na granici. Vidi, mi ne moemo nita drugo do da vredno radimo i daPrirodu shvatimo to je mogue ozbiljnije. Meutim, kraljevi su braa ikompanjoni Prirode, oni se igraju njome i mogu sami da stvore ono to mi samokopiramo. Ali, iskreno reeno, kraljeva je malo, moda se pojavi jedan u stogodina.

etali su po ateljeu. Napreui se da nae prave rei, Johan je gledao u pod,dok je prijatelj hodao pored njega nastojei da pronikne u njegove misli, da ih

proita s njegovog preplanulog koatog lica.

Oto je zastao pored vrata susedne prostorije.

Hajde, otvori mi ova vrata, zamolio je, hou da vidim sobe. I, daj mi jednucigaru, hoe?

20


21/134

Feragut je otvorio vrata. Proli su kroz sobu i pogledali ostale prostorije.Burkhart je pripalio cigaru. Uao je u malu spavau sobu svog prijatelja, pogledaokrevet, a potom paljivo osmotrio nekoliko skromnih prostorija u kojima su se,

posvuda, nalazili pribori za slikanje i za puenje. Sve je izgledalo gotovo

sirotinjski i ukazivalo na rad i odricanja, kao, otprilike, da je re o malom stanunekog siromanog ali vrednog neenje.

Dakle, tu si se smestio, rekao je Oto suvo, ali je i te kako oseao ta se tokomgodina ovde odigravalo. Sa zadovoljstvom je posmatrao predmete koji suukazivali na sport, na gimnastiku i jahanje, a sa aljenjem primeivao da nemaznakova udobnosti, bar malo komfora i razbibrige u kojima bi se uivalo.

Posle razgledanja vratili su se u atelje, poslednjoj Feragutovoj slici. Tako,dakle, nastaju slike koje u svim galerijama i na svim izlobama vise na poasnim

mestima i koje kupci plaaju suvim zlatom. Ovde nastaju u prostorijama kojepoznaju samo rad i odricanja, u kojima nema niega to bi podsealo na netosveano, to ne bi bilo korisno, na neki mali dragi predmet i sitnicu, nije se oseaomiris vina ili cvea, nije bilo niega to bi podsealo na ene.

Iznad uskog kreveta visile su dve neuramljene fotografije, na jednoj od njih bioe mali Pjer, a na drugoj Oto Burkhart. Oto je bez ikakve sumnje primetio da je re

o looj amaterskoj fotografiji na kojoj je na glavi imao tropski eir, dok se upozadini videla veranda njegove kue u Indiji, a ispod njegovih grudi slika se

razlivala ostavljajui trag u vidu mistinih belih traka, to je bila posledicaosvetljenosti ploe.

Atelje ti je sada lepi. I, uopte, vidi se da si bio vredan. Prui mi ruku,mladiu! Kako je lepo videti te ponovo! Ali, sada sam umoran i eleo bih da

budem sam bar jedan sat. Hoe li posle doi po mene da idemo na kupanje ili uetnju? Dobro, hvala. Ne, uopte mi nita ne treba, za jedan sat u opet biti allright.Onda, vidimo se!

Oputeno hodajui ispod drvea, on se udaljavao, dok je Feragut gledao za

njim; njegova silueta, njegov hod i svaki nabor njegove odee odavali su sigurnosti blaenu ivotnu radost.

Burkhart je dodue otiao u kuu prekoputa, ali je proao pored svojih odaja,popeo se uz stepenice i pokucao na vrata gospoe Feragut.

Da li smetam, ili mi dozvoljavate da vam malo pravim drutvo?

Pustila ga je da ue. Pri tom se nasmeila; on je nalazio da je taj spontani

21


22/134

neizvetaeni osmeh na njenom pomalo grubom licu udesno nevet.

Prekrasno je ovde na Roshaldeu. Ve sam obiao park i jezero, tamo preko. Akako je Pjer porastao! Zbog tog slatkog deaka gotovo da zaalim to samneenja!

Zaista je lep, zar ne? Da li vam lii na mog mua?

Lii malo. U stvari, vie nego samo malo. Johana nisam jo poznavao u tomnjegovom uzrastu, ali dobro znam kako je izgledao kad je imao jedanaest, dvanaestgodina... Uostalom, ini mi se kao da je previe napet. Molim? Ne, govorim oJohanu. Da li je u poslednje vreme mnogo radio?

Gospoa Adela pogleda gosta u lice. Oseala je da on neto hoe da sazna odnje, da je ispituje.

Smatram da jeste, odgovorila je staloeno. On retko govori o svom poslu.ta sada slika? Pejzae?

esto slika u parku, uglavnom je s modelima. Da li ste videli njegove slike?

Da, one u Briselu.

Izlagao je u Briselu?

Da, i to podosta slika. Doneo sam katalog. eleo bih, naime, da kupim neke odtih slika i voleo bih da ujem vae miljenje o tome. Pruio joj je jednu brouru i

pokazao minijaturnu reprodukciju jedne slike. Osmotrila ju je, zatim prelistalakatalog i vratila ga Burkhartu.

O tome ete morati sami da odluite, gospodine Burkhart, jer ja ovu sliku nepoznajem. Pretpostavljam da ju je naslikao prole jeseni na Pirinejima i da onauopte nije bila ovde

Posle kratke pauze nastavila je, promenivi temu. Darivali ste Pjera, bio je tolep gest s vae strane. Hvala vam.

Ah, to su samo sitnice. Ali, dozvoliete mi da i vama za uspomenu poklonim

neto to e vas podseati na Aziju. elite li? Doneo sam otud nekoliko materijalakoje bih vam rado pokazao, a da vi za sebe odaberete ono to vam se svia.

Uspelo mu je da probije barijeru utivosti, da raspiri mali aljivi i galantni ratreima i da kod te povuene i zatvorene ene izazove dobro raspoloenje. Iz svojeriznice odozdo doneo je punu pregrt indijskih materijala, rairio pred enommalajski batik i runo tkane komade, preko naslona stolica prebacio ipku i svilu,

22


23/134

usput askajui i priajui o tome gde je ta od izloenog video, za ta se cenjkao,ta je dobio budzato, tako da je na kraju napravio itav jedan mali areni bazar.Zamolio ju je za komentar, okaio joj ipku preko ruke, objanjavao na koji naine raena i nenametljivo je primorao da rairi najlepe komade, da ih osmotri,

opipa, pohvali i, najzad, da ih zadri.Ne, rekla je na kraju, smejui se, ako vam sve to uzmem, doveu vas do

prosjakog tapa. Ne, nema anse da sve ovo zadrim. Bez brige, nasmejao se ion. Nedavno sam ponovo zasadio est hiljada fikusa i nameravam da postanem

pravi bogata.

Kad je Feragut doao po njega naao ih je dobro raspoloene u veselomaskanju. Zaudio se to mu je ena odjednom postala priljiva i uzalud pokuavaoda se ukljui u razgovor koji je vodila s Burkhartom; nije mu preostalo nita drugo

nego da se, mada nevoljno, divi svim tim poklonima.Pusti to, to su enske stvari, dobacio mu je Oto. Nego, hajdemo mi na

kupanje!

Izvukao ga je iz Adeline sobe.

Tvoja ena gotovo da uopte nije ostarila otkako sam je video poslednji put,poeo je da pria usput. A upravo je bila i prilino dobro raspoloena. Rekao bihda je sve u redu to se tie vaih odnosa? Nedostaje samo jo va stariji sin. Gdee on? ta radi?

Slikar je slegnuo ramenima i nabrao obrve.

Videe ga, doi e ovih dana. Pisao sam ti jednom o tome.

Feragut je iznenada zastao, nagnuo se prema prijatelju, pogledao ga pravo u oii tiho rekao:

Sve e videti, Oto. Nema potrebe da govorim o tome. Videe i sam... Svedok si tu, uivajmo, stari moj! A sada idemo na jezero. eleo bih da se opet trkamou plivanju kao kad smo bili deaci.

Vai, trkaemo se, potvrdio je Burkhart koji kao da nije primetio koliko jeFeragut nervozan. Znam, dragi moj, da e sada ti pobediti, to ti ranije ba i nijeuspevalo. Strano je to, ali mi je stomak zaista postao velik.

Smrknulo se. Nad jezerom se nadvila senka, povetarac se gore igrao skronjama, a na uskom pojasu neba koje se videlo iznad parka lebdeli su lakioblaci boje jorgovana, svi iste vrste i istog oblika, u redu dva po dva, tanki i

23


24/134

duguljasti, kao vrbovi listovi. Dvojica prijatelja stajali su ispred kuice za kupanjesakrivene meu bunjem, ija brava nije mogla da se otvori.

Ostavimo to, rekao je Feragut. Brava je zarala, a kuica nam nikada nije nibila potrebna.

Poeo je da se svlai, a za njim i Burkhart. Kad su ve stajali na obali spremnida zaplivaju i nonim prstima proveravali kakva je ta mirna i senkom pokrivenavoda, u istom trenutku su obojica osetili kao da iz davnih deakih vremena do njihdopire slatki dah sree. Nekoliko minuta stajali su s predoseanjem lake prijatneeze koja e uslediti kad uu u vodu, dok je u njihovim duama oivela zelena

svetla dolina letnjih dana iz njihovog deatva; utke su, beei odsentimentalnosti, pomalo zbunjeni zagazili u vodu, gledajui kako se brzo

pojavljuju i nestaju polukrugovi na njenoj smeezelenoj povrini.

Burkhart je brzo napravio jedan korak napred.Ah, to je fino, uzdahnuo je s uivanjem. Uostalom, na obojici jo ima ta da

se vidi, a ako ne raunam svoj stomak, moe se rei da smo dva zgodna momka.

Zamahnuo je rukama, stresao se i zaronio u vodu.

Nisi ni svestan koliko ti je dobro, rekao je s prizvukom zavisti u glasu. Krozmoju plantau protie najlepa reka, ali kroi li u nju, nogu vie nee videti.Puna je prokletih krokodila... A sada napred, plivajmo za veliki pehar Roshaldea!Plivamo do stepenita, a onda natrag. Jesi li spreman? Brojim: jedan... dva... tri!

Pljusnuvi u vodu, obojica nasmejani, otisnuli su se od obale umerenim tempom;dah mladosti je jo titrao u njima, pa su ubrzo ozbiljno poeli da se utrkuju. Licasu im postala napeta, oi sevale, a iz vode bi njihove savijene ruke pri svakomzamahu zabelasale. U isto vreme su stigli do stepenica, u isto vreme se i odraziliod njih i zaplivali natrag istom stazom. Slikar je poeo jo snanije da zamahujegrabei napred i tako stekao prednost, te na cilj stigao malo ranije nego Burkhart.

Zadihani, zaustavili su se u vodi, stojei protrljali oi i smejali se jedan nadrugog, zadovoljni, ne govorei nita; obojici se inilo da su tek sada opet onistari drugari i da tek u tim trenucima poinje da nestaje onaj mali sudbonosni jazzbog nenaviknutosti i otuenosti.

Ponovo obueni, ozarenih lica i s oseanjem olakanja, sedeli su jedan poreddrugog na ravnom kamenom stepenitu koje vodi u jezero. Pogled im je lutao nadtamnom povrinom vode koja se ve pomalo gubila prelazei u crnosmei sumraktamo na suprotnoj strani, gde je jezero prelazilo u zaliv ovalnog oblika, grickali

24


25/134

sone svetlocrvene trenje koje su u papirnoj kesi uzeli jo od sluge, te soseanjem osloboenosti posmatrali zalazak sunca sve dok je ono, tonui,

probijalo svoje zrake kroz stabla i palilo zlatne vatre na staklastim krilima vilinihkonjica. I, askali su bez prestanka i gotovo bez daha itav jedan sat o vremenu

koje su zajedno proveli u internatu, o nastavnicima i tadanjim kolskimdrugovima, o tome ta je ko od njih postao i postigao.

O, boe, rekao je Oto Burkhart svojim mirnim sveim glasom, pa to i nijebilo tako davno... Da li se zna ta je bilo s Metom Hajleman?

Da... Meta Hajleman!, odmah se nadovezao Feragut. Ona je stvarno bila lepadevojka. Svi moji podmetai za pisanje bili su puni njenih portreta koje sam jakriom, za vreme asova, crtao na flispapiru. Nikada mi nije uspelo da nacrtamnjenu kosu kako treba. Da li se jo sea, nosila ju je iznad uiju, u obliku dva pua

napravljena od debelih pletenica?Zar ba nita ne zna o njoj?

Nita. Kad sam se prvi put vratio iz Pariza, bila je verena s jednim advokatom.Sreo sam je na ulici, u drutvu njenog brata, i seam se kako sam bio ljut nasamoga sebe to sam pocrveneo i to sam uprkos brkovima i pariskoj prefinjenostiopet izgledao kao mali glupi kolarac. Eto, znam samo da se zove Meta. Nisammogao da podnesem to ime!

Burkhart je sanjalaki zavrteo svoju okruglu glavu.

Nisi bio dovoljno zaljubljen u nju, Johane. Meni je ona bila divna, sve i da sezvala Eulalija, bio sam spreman da za jedan njen pogled skaem u vatru.

O, pa i ja sam bio dovoljno zaljubljen. Jednom, kad sam se vratio izpopodnevne etnje u koju smo obino ili u pet popodne, namerno sam zakasnio.Bio sam sam i ni na ta drugo na svetu nisam mislio osim na Metu. Uopte mi nije

bilo vano to u biti kanjen... i onda mi je ona ila u susret, tamo, kod krunogzia. Bila je s drugaricom, drale su se za ruke. U trenutku sam zamislio kako bi

bilo da je njena ruka u mojoj umesto u ruci one glupae, i kako bi bilo da sam tako

blizu nje... Od te pomisli mi se zavrtelo u glavi i jako sam se spetljao, tako da samzastao i ostao jedno vreme da stojim naslonjen na zid, a kad sam stigao u internat,kapija je ve bila zakljuana. Morao sam da zvonim. Bio sam kanjen jednimsatom zatvora.

Burkhart se nasmejao setivi se da su se njih dvojica, prilikom retkih susreta,uvek seali Mete i razgovarali o njoj. Tada, u svojim deakim godinama, jedan

25


26/134

drugom bi mudro i brino preutali ljubavne tajne, i tek nakon vie godina, kad suve postali odrasli, povremeno bi podizali veo s tih tajni i razmenjivali prie osvojim malim avanturama. Ipak, i dalje je bilo nekih tajni na tu temu. Oto Burkhartse tog trenutka setio da je svojevremeno mesecima uvao i oboavao jednu Metinu

rukavicu koju je naao, u stvari ukrao, a da o tome njegov drug do dananjeg dananita nije znao. Razmiljao je o tome da li sada i ovaj dogaaj da obeloani, ali sesamo lukavo nasmeio i zakljuio da je ba lepo da ovu poslednju malu tajnu ipakzadri samo za sebe.

26


27/134

TREE POGLAVLJE

S velikim panama eirom na potiljku i novinama u rukama, Burkhart je udobnozavaljen sedeo u jednoj utoj stolici od prua. Puio je i itao u svetlom venjakuobasjanom suncem, na zapadnoj strani zgrade s ateljeom; blizu ateljea, Feragut jesedeo na niskoj stolici na rasklapanje, sa tafelajem pred sobom. Figuru koja itave je bio nacrtao i obojio nanoenjem krupnih namaza, a sada je slikao lice; celaslika, u svetlim, lakim i jarkim ali ipak umerenim tonovima, zraila je radou.Oseao se miris uljanih boja i dima havane, a ptice su, skrivene u kronjama,isputale svoje tanke priguene krike uobiajene oko podneva, i sanjivo cvrkutale.

Na zemlji je uao Pjer s velikom geografskom kartom pred sobom, po kojoj je,svojim tankim kaiprstom, arao zamiljena putovanja.

Samo nemoj da zaspi, opomenuo ga je otac.

Burkhart je, smekajui se, pogledao u njega i zavrteo glavom.

Gde si sada, Pjer?, upitao je deaka.

ekaj, moram da proitam, brzo je odgovorio Pjer i izgovorio jedno imesriui slovo po slovo. U Lu-... Luc-... Luce-... u Lucernu. Tu je i neko jezero ili

more. Da li je ono vee od naeg, iko?O, da, mnogo vee! Sigurno dvadeset puta vee. Jednom bi trebalo da ode

tamo.

Pa, da. Kad budem imao automobil, putovau u Be i u Lucern i na Severnomore... i u Indiju, tamo gde ti ima kuu. A hoe li tada biti kod kue?

Sigurno, Pjer. Ja sam uvek kod kue kad mi dolaze gosti. Tada obino idemo davidimo moga majmuna koji se zove Pendek i nema rep, ali zato ima snenobelezulufe, potom uzimamo puke i amcem isplovljavamo na reku i upucamo

krokodila.Pjer se sav zadovoljan klatio vitkim gornjim delom svoga tela. ika je nastavio

da pria o svojoj istini u malajskoj praumi; priao je tako lepo i tako dugo da semalian na kraju umorio i nije vie mogao da prati njegovo izlaganje. Rasejano jenastavio da prouava svoju mapu, ali je njegov otac utoliko paljivije sluaozaneseno avrljanje svog prijatelja koji je s uivanjem oputeno priao o svom

27


28/134

radu i lovu, o izletima na koje se ilo jaui na konjima ili se plovilo amcima, omalim ljupkim kuli selima s kolibama od bambusove trske i o majmunima,apljama, orlovima i leptirima; njegov spokojni ivot u praumi, daleko odcivilizacije, inio se tako zavodljiv i prijatan da je slikar stekao utisak kao da kroz

uski prorez viri u neku bogatu, ivopisnu i blaenu rajsku zemlju. Sluao je omirnim velikim rekama u praumi, o divljinama obraslim papratima visokim kaodrvee i irokim ravnicama na kojima leluja lalang trava visoka kao ovek, oveerima jarkih boja na obali mora, o koralnim ostrvima i plavim vulkanima

prekoputa njih, o divljim provalama oblaka i estokim olujama, o sanjalakommirnom smiraju vruih dana na irokim natkriljenim verandama belih plantaerskihkuica, o vrevi na ulicama kineskih gradova i o veernjim satima odmoraMalajaca ispred damije, pored plitkog jezera ozidanog kamenjem.

I opet je, kao to se to ranije ponekad dogaalo, Feragutova mata odlutala udaleku domovinu svoga prijatelja, a nije ni pretpostavljao koliko oaranost i tihaudnja njegove due idu naruku skrivenim Burkhartovim namerama. Nisu samo sjajtropskih mora i ostrvskih obala, bogatstvo uma i reka i arolikost polunagihuroenika pobuivali njegovu enju i opinjavali ga slikama. Jo vie su to iniliudaljenost i tiina jednog sveta u kojem bi sve njegove patnje, brige, borbe iodricanja trebalo da budu daleko od njega, da izblede i padnu u zaborav, gde bistotinu malih dnevnih tereta palo s njegove due i gde bi se utopio u jednu novu,o istu i nevinu atmosferu bez patnje.

Popodne se pribliavalo svom kraju, a senke poele da se premetaju. Pjer jeve odavno otrao, Burkhart se postepeno uutao i na kraju zadremao, ali je slika

bila zamalo gotova; slikar je na trenutak sklopio svoje umorne oi, spustio rukepored tela i nekoliko minuta s gotovo bolnom usrdnou upijao u sebe savrenutiinu dana pri zalasku sunca, uivajui zbog prijateljeve blizine i oseajui, uotupljenosti oputenih nerava, slatki smirujui umor posle uspeno obavljenog

posla. Bilo je to, posle dueg vremena, pored euforije zbog poduhvata ibespotednog rada, bez sumnje njegov najvei i najuteniji uitak, ovi spokojni

trenuci umornog oputanja, slinog mirnom vegetirajuem stanju dremea izmeuspavanja i budnosti.

Tiho se podigao da ne bi probudio Burkharta i oprezno odneo platno u atelje.Tamo je skinuo slikarski mantil, oprao ruke i hladnom vodom ispljuskao

prenapregnute oi. Petnaestak minuta kasnije opet je bio napolju, trenutakispitivaki posmatrao lice svog usnulog gosta, a potom ga probudio zvidukom

28


29/134

koji su njih dvojica jo pre dvadeset i pet godina uveli kao tajni signal i kao znakmeusobnog raspoznavanja.

Ako si se naspavao, mladiu, poeo je veselim glasom, mogao bi jo maloda mi pria o svom kraju, jer dok sam radio, samo napola sam mogao da te

sluam. Spomenuo si neke fotografije. Ima li ih kod sebe i da li ih moemovideti?

Naravno da moemo, samo doi sa mnom!

Oto Burkhart je ve nekoliko dana ekao taj trenutak. Ve vie godina elja mue bila da Feraguta namami da ode s njim u istonu Aziju, gde bi ga izvesno vreme

zadrao kod sebe. Poto mu se inilo da je ovo poslednja prilika da ga ubedi,detaljno i planski pripremio se da ostvari tu svoju elju. Kad su obojica sedeli uBurkahrtovoj sobi i na veernjem svetlu razgovarali o Indiji, Burkhart je iz kofera

vadio album za albumom i mape s fotografijama. Slikar je bio iznenaen izadivljen njihovim mnotvom, dok je Burkhart ostao miran, pravei se da svim timfotografijama ne pridaje naroitu vanost, a u stvari je napeto iekivao da ujekakav utisak su one ostavile na slikara.

Kako su divne ove slike!, rekao je Feragut oduevljeno. Da li si ih sve samsnimio?

Delimino jesam, odvratio je Burkhart suvo, a neke je snimio i jedan mojtamonji poznanik. eleo sam samo da stekne pojam kako sve to izgleda kod nas.

Rekao je to kao uzgred, a onda je pokupio slike i naslagao ih sa strane; Feragutnije mogao ni da nasluti kako je paljivo i mukotrpno njegov prijatelj sastavio ovuzbirku. Bio je angaovao jednog mladog engleskog fotografa iz Singapura i,kasnije, jednog Japanca iz Bangkoka; njih dvojica su na bezbrojnim izletima ikraim putovanjima pronalazili i fotografisali sve to je izgledalo iole lepo ivredno panje, od mora do najdubljih uma. Najzad bi krajnje paljivo razvili ikopirali slike. One su bile Burkhartovi mamci i on je, veoma uzbuen, gledao kakoih je njegov prijatelj vrsto zagrizao i progutao. Pokazivao mu je slike kua, ulica,

sela, hramova, zatim slike bajkovitih peina reke Batu kod Kuala Lumpura i krhkakrenjaka i mermerna brda divlje lepote u oblasti Ipoha. Kad ga je Feragut upitaoda li kod sebe moda ima i slike uroenika, Burkhart je iskopao slike Malajaca,Kineza, Tamila, Arapa, Javanaca, nagih atletski graenih lukih kulija, sparuenihstarih ribara, lovaca, seljaka, tkaa, trgovaca, lepih ena okienih zlatom, gruparazgoliene tamnopute dece, ribara s mreama, sakija s minuama koji sviraju na

29


30/134

nosnim frulama, plesaica s Jave ukraenih upadljivim srebrnim nakitom. Imao je isnimke svih moguih vrsta palmi, krupnolisnih sonih pisanga, teko dostupnihkutaka praume punih hiljadostruko isprepletenih lijana, svetih gajeva s hramovimai malih jezera s kornjaama, vodenih bivola na vlanim pirinanim poljima,

pripitomljenih slonova koje ljudi koriste pri radu i divljih koji se igraju u vodi itrube visoko podignutih surli.

Feragut je uzimao sliku po sliku; mnoge je, samo kratko ih pogledavi, odloio ustranu, neke je, uporeujui ih, reao jedne pored drugih, poneke figure i glave

posmatrao je paljivije, fokusirajui ih kroz uski otvor zatvorene ake. Kodmnogih slika pitao je u koje doba dana su snimljene, merio senke i posmatraofotografije sve dublje zamiljen.

Sve to bi moglo i da se naslika, promumlao je samo jednom, odsutno, sebi u

bradu.Dosta je bilo!, odahnuvi je rekao najzad. Mora jo mnogo toga da mi

ispria. Ba je divno to si ovde! Opet na sve gledam nekako drugaije. Hajdemoda etamo jo sat vremena, hou da ti pokaem neto lepo.

Pod utiskom vienog, zaboravio je na umor i povukao Burkharta sa sobom;edno vreme su etali drumom prema poljima, a kad su se vraali, sreli su jedna

kola natovarena senom. S uivanjem je udisao miris toplog sena, i to mu je useanje prizvalo jedan davni dogaaj.

Da li se sea, poeo je, nasmejavi se, onoga leta posle mog prvogakademskog semestra, kad smo zajedno bili na selu? Tada sam slikao seno i nitadrugo osim sena, sea se? itave dve nedelje muio sam se da naslikam nekolikogomila sena na planinskoj livadi, ali mi to nikako nije uspevalo, jednostavno nisam

bio u stanju da pogodim pravu boju, onu zaguljenu mat seno-sivu! A kad samnajzad uspeo da je dobijem uprkos tome to nije bila ba naroita, ali sam barsaznao da se dobija meanjem crvene i zelene toliko sam se radovao da nitaosim sena nisam ni video. Ah, kako je lep taj prvi pokuaj, to traenje i to

nalaenje!Mislim da nikada ne moe sve dovoljno dobro da se naui, rekao je Oto.

Naravno da ne moe. Ipak, ono to me sada mui nema veze s tehnikomslikanja. Zna, od pre nekoliko godina sve ee mi se deava da me neto tovidim iznenada podseti na deatvo. Tada mi je sve izgledalo drugaije i eleo bihda mogu da naslikam neto od toga. Ponekad mi je na trenutke uspevalo da

30


31/134

prizovem u svest neku od tih scena i one bi odjednom opet imale onaj udesni sjaj,ali to nije dovoljno. Imamo toliko dobrih slikara, fine, delikatne ljude, koji svetoko sebe slikaju onako kako ga vidi neki mudri, fini, skromni stari gospodin. Ipak,nemamo nijednog koji bi svet slikao kao neki mladi, vlastoljubivi rasni momak, ili

neke koji bi eksperimentisali time, ali su to mahom loe zanatlije. Zanesenmislima, slikar je s ivice polja otkinuo jedan struak crvenkastoplave udoviice izagledao se u nju.

Da li ti je dosadno?, upitao je iznenada, kao da se tek probudio, inepoverljivo pogledao u prijatelja.

Ne rekavi nita, Oto mu se samo nasmeio.

Vidi, nastavio je slikar, jedan od motiva koji bih jo eleo da naslikam jestebuket poljskog cvea. Treba da zna da je moja majka lepo umela da pravi bukete

kakve ja vie nisam video, bila je genijalna u tome. Bila je kao dete, gotovo uveke pevala, lako je hodala, s velikim braonkastim slamnatim eirom na glavi; samo

takvu je viam u svojim snovima. eleo bih da naslikam jedan od onakvih buketakakve je ona volela: udoviice i hajduka trava i mali ruiasti cvetovi ladolea, snekoliko vlati finih trava i s jednim zelenim klasom ovsa. Stotinu ovakvih buketadonosio sam kui, ali nijedan jo nije bio onaj pravi. U njemu mora biti sav onajmiris, mora da bude potpuno isti kao buketi koje je ona pravila. Njoj se, na primer,nije sviala bela hajduka trava, brala je samo one fine, retke, s dakom ljubiaste

boje, a vlati trave koje bi stavljala u buket, po pola popodneva bi birala meuhiljadama trava pre nego to bi odluila koju da ubere... Ah, ne mogu to da opiem,ti to ne razume.

Razumem, i te kako, potvrdio je Burkhart.

Zna, ponekad na takav buket mislim po pola dana. Tano znam kako bi slikatrebalo da izgleda. Ne bi to bio onaj optepoznati deli prirode vien oima

paljivog posmatraa i pojednostavljen rukom dobrog odvanog slikara, ali nisentimentalan i dopadljiv kao da ga je naslikao neki narodni umetnik. Mora da

izgleda sasvim naivno, onako kako ga vide nadarena deca, nestilizovano i sasvimednostavno. Ona maglovita slika s ribama, koja stoji u ateljeu, upravo jesuprotnost slici o kojoj govorim ali ovek treba da zna oba naina... Ah, houo mnogo da slikam, jo mnogo!

Skrenuo je na jedan uski puteljak koji je blagom uzbrdicom vodio na jedanokrugli breuljak.

31


32/134

A sada obrati panju, uzviknuo je njuei vazduh pred sobom, kao neki lovac,na ono to budemo videli im stignemo gore... E, to u da slikam na jesen.

Stigli su na uzviicu. S one strane je pogled privlaio bujni umarak kroz koji suse ukoso probijali zraci zalazeeg sunca, pogled koji je, priviknut na istu i iroku

livadu, sporo nalazio svoj put kroz drvee. Jedan puteljak je vodio do podnojavisoke bukve ispod koje je bila kamena klupa obrasla mahovinom i, nastavljajuitim putem, pred pogledom koji je preleteo iznad klupe i proavi tamni tunel kojise protezao kroz kronje, otvorila se, jasna i svetla, udaljena dolina puna bunja ivrba, kroz koju je vijugala plavozelena svetlucava reka. Sasvim daleko niz brdanestajao je u beskraju.

Feragut je pokazao rukom, rekavi:

Evo, ovo u da slikam im lie bukve pone da menja boju. A na klupi u, u

senku, postaviti Pjera tako da se, gledajui iznad njegove glave, vidi ta dolina.Burkhart je utke sluao svog prijatelja, duboko u sebi oseajui saaljenje

prema njemu. Kako se trudi da me slae, pomislio je, smekajui se potajno. Kakosamo pria o planovima i o radu! Nikada ranije to nije inio. Izgledalo je tako kaoda oprezno eli da ispria sve ono to bi mu moglo doneti jo malo radosti i to binjegovom ivotu alo smisla. Prijatelj ga je dobro poznavao i nije mu to uzeozdravo za gotovo. Znao je da nee jo dugo potrajati a da e Johan sve ono to segodinama nakupljalo u njemu odbaciti od sebe i prekinuti utanje koje je postalo

nepodnoljivo. Hodao je pored njega, naizgled nezainteresovano i oputeno, aliiekujui, tuno zauen to tako razloan ovek u svojoj nesrei postaje detinjasti to se vezanih oiju i ruku sam probija kroz trnje.

Kad su se vratili na Roshalde i pitali gde je Pjer, reeno im je da je on sgospoom Feragut kolima otiao u grad, da saekaju gospodina Alberta.

32


33/134

ETVRTO POGLAVLJE

Albert Feragut je ustrim koracima hodao tamo-amo po sobi svoje majke, gde jebio smeten njen klavir. Na prvi pogled je liio na svog oca jer je imao njegoveoi, ali je bio mnogo sliniji majci, koja je sada stajala naslonjena na klavir i,gledajui ga s puno nenosti, paljivo ga pratila pogledom. Kad je ponovo

prolazio pored nje, stavila mu je ruku na rame i zaustavila ga, okrenuvi njegovolice prema sebi. Preko njegovog irokog bledog ela visio je pramen plave kose,oi su mu gorele od uzbuenja, a lepe punake usne bile su stisnute u gnevu.

Ne, mama, rekao je ljutito, oslobodivi se iz njenih ruku, dobro zna da nemogu da idem preko kod njega. Bila bi to totalno besmislena komedija. On zna daga ja mrzim, a i on sam mrzi mene, ta god ti rekla.

Mrzeti!, rekla je gospoa Feragut s blagom strogou. Nemoj se sluiti takorazornim reima! On je tvoj otac i svojevremeno te je jako voleo. Zabranjujem tida tako govori o njemu.

Albert je zastao i pogledao je sevajui oima.

Naravno, moe da mi zabrani da se sluim onakvim reima, ali ta se time

menja? Da li moda treba da mu budem zahvalan? On je tebi upropastio ivot amene liio doma, on je od naeg lepog, prijatnog, sjajnog Roshaldea napravioizuzetno nelagodno i odvratno mesto. Ja sam, majko, ovde odrastao i povremeno sedogaa da svake noi sanjam nae nekadanje sobe i hodnike, vrt i talu igolubarnik. Ja nemam drugog zaviaja o kojem bih sanjao i za kojim bih oseaonostalgiju. Primoran sam da ivim u tuini, a ovamo ak ni o raspustu ne smemdovesti prijatelja da ne bi video kako mi ovde ivimo! A, opet, svako ko meupozna i uje moje ime, odmah izgovara hvalospeve o mom slavnom ocu. Ah,majko, vie bih voleo da uopte nemamo oca, ni Roshalde, i da smo siromani i da

mora da ije, ili da daje asove i da ja doprinosim veoj zaradi pomaui ti.Majka je pola za njim i prinudila ga da sedne na jednu stolicu. Sela je na

njegovo koleno i namestila mu razbaruenu kosu.

Tako..., rekla je svojim staloenim dubokim glasom, tonom koji je mladiuukazivao na dom i utoite, sada si mi sve rekao. Dobro je ponekad ispriati se.

33


34/134

ovek treba da bude upuen u stvari koje moe da podnese. Ali, dete moje, netreba kopati po onome to boli. Sada si mi dorastao po visini i uskoro e bitiodrastao ovek, a to me ba raduje. Ti si moje dete i to treba i da ostane, ali, vidi,a sam sama i imam svakojakih briga i zbog toga mi je potreban jedan pravi

prijatelj, mukarac, a to bi trebalo da bude ti. Zajedno emo, s etiri ruke, sviratina klaviru, uvae Pjera, etati sa mnom u vrtu i lepo emo se provoditi tokomraspusta. Ne sme da galami i da mi jo vie oteava ivot, jer u u protivnom

pomisliti da si jo uvek nezreli deak i da e potrajati dok najzad ne budem imalapametnog prijatelja koga bih toliko elela da imam.

Da, da, majko... Ali, treba li utati o svemu to nas ini nesrenim?

To je najbolje, Alberte. Nije lako i to se ne sme zahtevati od dece. Ipak,najbolje je... Hoemo li da odsviramo neto?

Da, rado. Betovenovu Drugu simfoniju, ti je voli, zar ne?Tek to su poeli da sviraju, vrata su se neujno otvorila, Pjer se uunjao u sobu,

seo na jednu nisku stolicu i poeo da slua muziku. Pritom je zamiljeno gledao ubrata, u njegov potiljak sa svilenim sportskim okovratnikom, njegov perin koji setresao u ritmu muzike, i u njegove ruke. Sada, kad nije mogao da vidi njegove oi,

bila mu je upadljiva velika Albertova slinost s majkom.

Svia ti se?, upitao ga je Albert u jednoj pauzi. Pjer je potvrdno klimnuoglavom i odmah zatim mirno izaao iz sobe. U Albertovom pitanju osetio je ton

kojim, sudei po iskustvu koje je stekao, odrasli obino razgovaraju s decom; nijepodnosio njegovu lanu ljubaznost i neveto pokazivano samopouzdanje. Njegovveliki brat bio mu je dobrodoao, ak je nestrpljivo iekivao njegov dolazak kadsu on i majka bili na stanici, te se s velikom radou pozdravio s njim. Ali, ovakavton nije hteo da prihvati.

U meuvremenu su Feragut i Burkhart u ateljeu ekali Alberta; Burkhart sneskrivenom radoznalou, a slikar nervozan i smeten. Kad je saznao da je Albertstigao, odjednom su nestali njegovo krhko dobro raspoloenje i elja za

neobaveznim askanjem.Zar dolazi neoekivano?, upitao je Oto.

Ne. Ne verujem. Znam samo da je trebalo da stigne ovih dana.

Feragut je iz svoje kutije, u kojoj je drao razne predmete, izvadio nekolikostarijih fotografija. Odvojio je sliku na kojoj je bio lik deaka i pribliio jefotografiji Pjera, da bi ih uporedio.

34


35/134

Ovo je Albert u uzrastu u kojem je sada moj malian. Da li ga se sea?

O, da, ak vrlo dobro. Slika je verodostojna. Deak mnogo lii na svojumajku.

Vie nego Pjer?Da, mnogo vie. Pjer ne lii previe ni na majku, ni na tebe. Uostalom, evo ga,dolazi. Ili je to moda Albert? Ne, to je nemogue.

Zauli su se laki sitni koraci na kamenim ploama i preko strugaa ispred vrata,neko je uhvatio kvaku i stisnuo je nakon kraeg oklevanja; u atelje je uao Pjer iispitivaki brzo pogledao da li je dobrodoao.

A gde je Albert?, upitao ga je otac.

Kod mame. Zajedno sviraju klavir.

Ah, tako, znai... Svira klavir.

Da li si ljut, tata?

Nisam, Pjer. Drago mi je to si doao. Hajde, ispriaj nam neto!

Deak je ugledao fotografije i posegao za njima.

O, pa ovo sam ja! A ovo ovde? Je li to Albert?

Da, to je Albert. Tako je izgledao kad je imao godina koliko ti sada.

Tada se ja jo nisam bio rodio. I sada je on odrastao i Robert mu se ve obraasgospodine Alberte.

Hoe li i ti jednom odrasti?

Da, naravno da hou. Kad si odrastao, moe da ima konja i da ide naputovanja, a i ja bih to voleo. I, tada niko nee smeti da me zove mali deae i dame tipka po obrazima. Ali, ja zapravo i ne elim da odrastem. Stariji su estoako neprijatni. I Albert se jako promenio, a kad stari ljudi jo vie ostare, onda na

kraju umru. Radije bih da ostanem ovakav kakav sam sada. Ponekad elim i damogu poleteti i da zajedno s pticama letim visoko oko kronji i, dalje, da uletimmeu oblake. Odatle bih mogao da ismevam sve ljude.

Zar i mene, Pjer?

Da, ponekad, tata. Stariji su svi ponekad smeni. Mama nije jako smena.Mama tu i tamo lei na jednoj dugakoj lealjci u vrtu ne radei nita osim togleda u travu, njene ruke tada vise nadole i ona je potpuno mirna i pomalo tuna.

35


36/134

Lepo je kad ovek ne mora stalno da radi neto.

Zar ne bi eleo da ima neko zanimanje, na primer, da bude graevinac ilibatovan, ili moda slikar?

Ne, ne bih eleo. Batovana ve imamo, a ja imam i kuu. Voleo bih da radimneto sasvim drugo. Voleo bih da razumem ta izmeu sebe priaju crvendai.Takoe bih jednom voleo da vidim kako drveu uspeva da svojim korenjem pijevodu i da tako naraste. Mislim da to niko ne zna tano. Uitelj raspolae velikimznanjem, ali samo o dosadnim stvarima.

Seo je u krilo Ota Burkharta i igrao se kopom njegovog kaia. Ne moe seznati o mnogim stvarima, rekao je Burkhart prijateljskim glasom. Mnogo togamoemo samo videti; treba da smo zadovoljni to je tako lepo ono to vidimo. Kadednom bude doao kod mene u Indiju, mnogo dana e ploviti samo na jednom

velikom brodu; ispred broda isplivava mnogo malih riba koje imaju mala providnakrila i mogu da lete. Ponekad dolete i ptice s jako udaljenih stranih ostrva, a

budui da su umorne, one slete na brod da se odmore i tada se zaude otkud tolikostranaca plovi okolo po moru. I one bi elele nas da razumeju i da nas pitajuodakle dolazimo i kako se zovemo, ali je to neizvodljivo, pa se gledamo u oi iklimamo glavama, a kad se ptica odmori, samo se strese i potom opet poleti prekomora.

Zar se ne zna kako se te ptice zovu?

Zna se, kako se ne bi znalo. Ali to su imena koja su im dali ljudi, a kako onimeu sobom zovu jedni druge, to se ve ne moe znati.

ika Burkhart ume lepo da pria, tata. I ja bih voleo da imam prijatelja. Alberte ve prevelik. Veina ljudi u stvari ne shvata ono to im kaem ili ta bih hteo, a

ika Burkhart me otprve razume. Jedna od slukinja dola je po Pjera. Ubrzopotom usledilo je vreme za veeru i gospoda su otila u kuu. Feragut nije biodobro raspoloen i bio je utljiv. U trpezariji mu je priao sin i pruio mu ruku.

Dobar dan, tata.

Dobar dan, Alberte. Da li si dobro putovao?

Jesam, hvala... Dobro vee, gospodine Burkhart.

Mladi je bio prilino hladan ali utiv. Svoju majku je odveo za sto. Dok seelo, razgovor su vodili uglavnom Burkhart i domaica. A onda je poeo i

razgovor na temu muzike.

36


37/134

Dozvolite mi da vas pitam, obratio se Burkhart Albertu, koju vrstu muzikeposebno volite? Ja ve odavno nisam najbolje obaveten, a savremene muziare

edva da znam samo po imenima. Mladi je utivo podigao glavu i odgovorio:

Najmoderniju muziku i ja poznajem tek onoliko koliko ujem da priaju o njoj.

Nisam pristalica nijednog pravca i volim svu muziku koja je dobra, najvie Baha,Gluka i Betovena.

Oh, klasiare? Od nabrojanih smo u nae vreme imali prilike bolje daupoznamo samo Betovena. O Gluku nismo znali gotovo nita. Sigurno znate kakosmo svi mnogo drali do Vagnera. Sea li se, Johane, kako smo prvi put slualiVagnera? Naprosto smo bili kao omamljeni!

Feragut se izvetaeno nasmeio.

Stara kola!, rekao je pomalo grubo. Vagner je prevazien. ta misli ti,Alberte?

O, ne, naprotiv! Dela mu se izvode u svakom pozoritu, ali ja o tome nemamneko posebno miljenje.

Zar ne volite Vagnera?

Ne poznajem dovoljno dobro njegov opus, gospodine Burkhart. Retkoposeujem pozorite. Mene zanima iskljuivo muzika, a ne opera.

Da, ali uvertira Majstora pevaa?! Sigurno vam je poznata. Mislite da ni ona

nije vredna panje?Albert se ugrizao za usnu i razmislio pre nego to je odgovorio. Zaista ne mogu

o tome da sudim. To je... kako da kaem... romantina muzika, a mene ona neinteresuje.

Feragut napravi grimasu.

Hoe li domaeg vina? promenivi temu, upitao je Burkharta.

Da, hvala.

A ti, Alberte? au crnoga?Hvala, tata, radije ne bih.

Prestao si da pije?

Ne, nikako. Ali, vino mi ne prija. Sada ga ne bih pio.

Pa, dobro. Ali mi emo da nazdravimo, Oto. iveli!

37


38/134

Brzim gutljajima dopola je ispio au.

Albert je nastavio da glumi lepo vaspitanog mladia koji dodue ima sopstvenoodreeno miljenje, ali koje iz skromnosti zadrava za sebe, dok glavnu re

preputa starijima, ne zato da bi uio od njih, nego samo da bi imao svoj mir. Ta

uloga mu nije pristajala, tako da se i on ubrzo oseao vrlo nelagodno. Nije hteosvom ocu, koga je navikao da ignorie kad god je to bilo mogue, da da bilo kakav

povod za polemisanje.

Burkhart ih je utke posmatrao, tako da nije preostao niko ko bi dobrovoljnoponovo uspostavio zamrli razgovor za stolom. Svi su urili da zavre veeru,

edno drugo posluujui uz ljubazne formalnosti, zbunjeno se igrajui kaikama zadesert i napeto iekujui trenutak kad e se ustati od stola i razii. Tek u tom asuBurkhart je duboko u dui osetio svu usamljenost i beznadnu hladnou u kojima su

brak i ivot njegovog prijatelja bili paralisani i ojaeni. Ovla je pogledao u njegai video da je namrgoen; oputena lica, zurio je u gotovo netaknutu hranu, a unjegovom pogledu, koji je Burkhart na trenutak uhvatio, prepoznao je izrazoseanja stida zbog toga to je bilo otkriveno pod kakvim okolnostima on zapravoivi.

Taj prizor je bio tuan i odjednom je izgledalo kao da hladna atmosfera utanja,zbunjenosti i neraspoloenja u toku veere glasno objavljuje Feragutovu sramotu.

U tom trenutku Oto je oseao da bi svaki dodatni dan njegovog boravka ovde

bio samo odvratan produetak tog postiujueg posmatranja i da bi to znailo samomuenje za njegovog prijatelja koji s mukom nastoji da odri privid porodinesloge, a zapravo nema vie ni snage ni volje da od drugih prikriva svoju bedu.Ovome je morao doi kraj.

Tek to se gospoa Feragut podigla od stola, i Johan je ustao sa stolice.

Toliko sam umoran da u vas morati zamoliti za izvinjenje. Neka vas to neometa!

Izaao je, zaboravivi da zatvori vrata za sobom; Oto je uo kako se on tromim,

tekim koracima kree hodnikom, a zatim silazi izazivajui kripu drvenihstepenica.

Burkhart je zatvorio vrata i otpratio domaicu u salon u kojem je poklopacklavira jo bio podignut, a veernji povetarac lelujao listove notne sveske koja jestajala na njemu.

Hteo sam da vas zamolim da mi neto odsvirate, rekao je zbunjeno.

38


39/134

Meutim, imam utisak da se va suprug ne osea dobro jer je, radei u podnevnimsatima, dugo bio izloen suncu. Ako dozvolite, ja bih mu posvetio jo koji asak.

Gospoa Feragut je, ozbiljna lica, potvrdno klimnula glavom, ne pokuavajuida ga zadri. Naklonivi joj se, gost je izaao. Albert ga je otpratio do stepenita.

39


40/134

PETO POGLAVLJE

Poelo je da se smrkava kad je Oto Burkhart izaao iz hodnika ve osvetljenogvelikim lusterom, te se oprostio od Alberta. Zastao je pod drvoredom kestena,udno udahnuo blago zahladneli veernji miris loze i obrisao s ela krupne grakeznoja. Ako je ikako mogao da pomogne svom prijatelju, onda bi to trebalo da sedogodi u ovom asu.

U ateljeu nije bilo svetla; on slikara nije naao ni u radionici, ni u susednimprostorijama. Otvorio je vratnice prema malom jezeru i tihim koracima, traei ga,obilazio oko kue. Potom ga je ugledao kako sedi u stolici pletenoj od prua ukojoj ga je toga dana slikao. Oslonjen na laktove, s licem meu akama, onakomiran, slikar kao da je spavao.

Johane!, pozvao ga je Burkhart tiho, priao mu i stavio ruku na njegovupognutu glavu.

Nije bilo odgovora. Zastao je i utke ekao reakciju prijatelja utonulog u umor ipatnju, milujui mu kratku otru kosu. U kronjama je pirkao vetar, inae je bilotiho i vladao je veernji mir. Prolazili su minuti. A onda je, kroz sumrak, iz pravcagospodarske kue, iznenada naiao nabujali zvuni talas punog dugakog akorda.Bio je to prvi takt jedne klavirske sonate.

Tada je slikar podigao glavu, blago odgurnuo sa sebe prijateljevu ruku i ustao.Umornim suvim oima mirno je gledao u Burkharta, pokuao da se nasmei aliodmah i odustao od te namere, pri emu se njegovo napeto lice malo opustilo.

Hajde da uemo, rekao je s grimasom kao da hoe da odagna od sebe muzikukoja dopire iz kue.

Iao je napred. Zastao je kod vrata ateljea.

Mislim da neemo jo dugo uivati u tvom prisustvu ovde?, rekao je.Kako je sposoban da sve predoseti!, pomisio je Burkhart. Nastojei da vlada

svojim glasom, odgovorio je: Jedan dan ni ovamo ni onamo. Mislim da upreksutra da otputujem.

Feragut je prstima potraio prekida; uo se kratki metalni zvuk i odmah su uradionici zasjale sve svetiljke.

40


41/134

U to ime, zajedno emo popiti jo jednu bocu vina.

Zvoncem je pozvao Roberta i izdao mu nareenja. Nasred ateljea stajao jeBurkhartov novi portret, gotovo zavren. Obojica su zastali pred slikom i

posmatrali je, dok je Robert nametao sto i stolice, stavio na sto vino i led, cigare

i pepeljare.U redu je, Roberte. Slobodni ste. Sutra nas nemojte buditi! A sada nas ostavite

same.

Seli su i nazdravili jedan drugom. Slikar se nervozno vrpoljio u stolici, a ondae iznenada ustao i pogasio polovinu sijalica koje su osvetljavale prostor.

Sliku nisam sasvim zavrio, poeo je. Uzmi jednu cigaru... Slika nee bitiloa, nema jo mnogo da se radi na njoj. Uostalom, uskoro emo se ionako opetvideti.

Uzeo je jednu cigaru, paljivo joj odlomio vrh, nervozno je okretao izmeudlanova i opet je odloio.

Ovoga puta nisi naiao na naroito sjajnu situaciju, Oto. ao mi je.

Odjednom mu se glas slomio, klonuo je, uhvatio Burkhartovu ruku i vrsto jestegao.

Sada zna sve, prostenjao je umorno; nekoliko kapi njegovih suza palo je naOtovu ruku. Ali, nije se dao. Opet se uspravio, uspeo da preuzme kontrolu nad

svojim glasom i zbunjeno rekao: Izvini! Hajde da popijemo jo koji gutljaj! Zarne pui?

Burkhart uze jednu cigaru.

Jadnie!, ree.

Pili su i puili oputeno, utke posmatrajui kako se svetlost prelama na glatkimstaklenim peharima i jo toplije svetluca u vinu boje zlata, gledajui u plavi dimkoji se hirovito iri u tom velikom prostoru, stvarajui kitnjaste arabeske uvazduhu. Njih dvojica su se povremeno pogledali, oputeno i otvoreno, bez

potrebe da razgovaraju, kao da su ve sve rekli jedan drugome.Jedan noni leptir zujei je proleteo kroz radionicu, nekoliko puta potmulim

udarcem naletevi na zid. Potom je stao na tavanicu, miran i omamljen, nalik nasivi somotski trougao.

Hoe li na jesen poi sa mnom u Indiju?, najzad je Burkhart upitaooklevajui.

41


42/134

Ponovo je zavladala tiina. Leptir je poeo polako da mili. Siv i onako mali,sluio se nogama kao da je zaboravio da leti.

Moda, odgovorio je Feragut. Moda. O tome treba jo da razgovaramo.

U pravu si, Johane. Neu da te muim. Ipak, mora jo malo da mi pria.Nikada nisam oekivao da izmeu tvoje ene i tebe opet bude kako bi trebalo,ali...

Od samog poetka nije valjalo!

Nije, ali me je ipak uplailo to je dotle dolo. Ne moe tako da ostane.Propae.

Feragut se nasmejao promuklim glasom.

Neu propasti, mladiu moj. U septembru izlaem jo dvanaest svojih slika u

Frankfurtu.To je u redu, ali zar e do tada ovako da ivi? Sasvim je besmisleno... Reci

mi, Johane, zato se nisi razveo od svoje ene? Nije to tako jednostavno...Ispriau ti. Bie bolje da uje sve odjednom, i to u pravom redosledu.

Otpio je gutljaj vina i ostao da sedi poguren u stolici, dok se Oto povukao daljeod stola.

Znao si da sam sa enom imao problema od samog poetka naeg braka.Nekoliko godina nam je bilo onako, ni dobro ni loe, i moda je tada jo biloprilike da se neto spase. Meutum, ja se ba nisam trudio da sakrijem svojerazoaranje i od Adele sam uvek zahtevao upravo ono to nije imala da mi da.

Nikada nije imala poleta; bila je ozbiljna i zatvorena, to sam znao i ranije. Nikadanije htela da popusti i da humorom i lakomislenou olaka neku teku situaciju.

Nije se suprotstavljala mojim prohtevima i hirovima, ni mojoj neobuzdanoj udnji,ni, najzad, mom razoaranju; njeno suprotstavljanje sastojalo se od utanja istrpljenja, dirljivog, tihog i junakog strpljenja koje me je esto pokretalo, ali ipaknije pomoglo ni meni, ni njoj. Kad bih bio ljut i nezadovoljan, ona bi utala i

patila, a kad bih ja ubrzo potom poeleo da meu nama vlada bolje razumevanje,molio bih je da mi oprosti, ili bih pokuao da je u trenutku dobrog raspoloenjarazveselim, ali nije ilo, i tada bi nastavila da uti i da se jo vie zatvara u svojedosledno nedokuivo bie. Kad bih bio kod nje, utala bi uporno i nekako

plaljivo, moje izlive besa i dobro raspoloenje podnosila bi s istomravnodunou, a kad bih otiao, svirala bi klavir samo za svoju duu,

42


43/134

razmiljajui o svom devojatvu. Tako sam sve vie zapadao u nepravdu, sve doknajzad ni ja nisam vie imao ta da joj dam, ni ta da joj kaem. Provrednio samse, pa sam tako postepeno navikao da se zatvaram u svoj rad kao u neku tvravu.Bilo je oigledno da slikar nastoji da zadri svoj mir. eleo je da pria, ali ne i da

optuuje, ali se iza njegovih rei oseala upravo optuba koja se u najmanju rukuodnosila na razorenost njegovog braka, na razoaranje zbog neispunjavanjanjegovih mladalakih nada i zbog toga to je bio osuen na doivotno polovino

bitisanje bez radosti, to je duboko u njegovoj dui bilo protivreno njegovojprirodi.

Ve tada sam povremeno razmiljao o razvodu, ali se to nije moglo sprovestitako lako. Bio sam se navikao da sedim i da radim na miru i uvek se plaio im bihse setio suda i advokata i prestanka svih onih malih svakodnevnih ivotnih navika.

Da mi se tada put ukrstio s nekom novom ljubavi, lako bih doneo odluku. Meutim,pokazalo se da je i moja narav u pogledu sposobnosti da menjam neto mnogo teanego to sam mislio. Imao sam obiaj da se, s izvesnom tugaljivom zavisti,zaljubim u lepe devojke, ali ne dovoljno jako, i sve vie sam uviao da nijednojljubavi ne mogu da se predam tako kao to se predajem slikanju. Sve moje tenjeda dam sebi oduka i da se opustim, svaka elja i svaka potreba, ispunjavale su seu slikanju i, zaista, svih ovih godina nisam dozvolio da u moj ivot ue ni jednoedino ljudsko stvorenje, ni ena, ni prijatelj. Sigurno shvata da bi svako moje

novo prijateljstvo moralo da pone s priznavanjem moje sramote.

Sramote?!, rekao je Burkhart tiho ali s prizvukom pokude.

Da, sramote! Ve tada sam imao taj oseaj i on se ni do danas nije promenio.Sramota je biti nesrean. Sramota je kad nikome ne sme da pokae kako ivi,kad mora neto da krije i da maskira. Dosta je bilo toga! Hou sve da tiispriam.

Namrgoeno gledajui u svoju au s vinom, bacio je ugaenu cigaru i nastavio:

U meuvremenu je Albert postao stariji nekoliko godina. Oboje smo ga jako

voleli, razgovori i briga o njemu drali su nas zajedno. Tek kad je imao sedam iliosam godina, poeo sam da budem ljubomoran na njega i istovremeno poeo da seborim za njega isto ovako kao to se sada borim za Pjera! Odjednom samshvatio koliko mi je taj malia postao drag i bitan. Nekoliko godina sam sastrahom gledao kako on postepeno postaje potpuno hladan prema meni, a sve

privreniji majci.

43


44/134

Tada se ozbiljno razboleo i u tom periodu brige o detetu sve drugo jeprivremeno postalo nevano, te smo jedno vreme iveli u slozi u kakvoj nikadaranije nismo iveli. Iz tog vremena potie Pjer.

Otkako je mali Pjer doao na svet, imao je od mene svu ljubav koju sam bio

kadar da pruim. Ponovo sam pustio da mi Adela isklizne iz ruku, dozvolio daAlbert, poto je ozdravio, postane sve prisniji s majkom i njen saveznik u borbi

protiv mene, i, jo i moj neprijatelj sve dok nisam morao da ga odstranim izkue. Svega sam se odrekao, postao krajnje siromaan i bez ikakvih prohteva, biose odvikao od prigovaranja i gospodarenja kuom, nemajui nita protiv da usopstvenoj kui budem samo gost koga domain trpi. Nisam eleo da spasem nitaza sebe, osim svog malog Pjera, a kad su ivot s Albertom i ukupno stanje u kui

postali nepodnoljivi, predloio sam Adeli da se razvedemo.

Za sebe sam eleo samo da zadrim Pjera. Sve ostalo je moglo njoj da ostane,mogla je da zadri Roshalde i polovinu mojih primanja, pa i vie, to se meneticalo. Ali, nije htela. Drage volje je prihvatila razvod uzimajui od mene ononajnunije, ali nije htela da se odvaja od Pjera. Bila je to naa poslednja svaa. Jasam tada jo jednom pokuao da spasem ostatke svoje sree; molio sam je iobeavao, pognute glave se poniavao, pretio i plakao i najzad besneo, ali sve je

bilo uzalud. Pristala je ak i na to da Alberta udaljimo iz kue. Odjednom sepokazalo da ta tiha i strpljiva ena nije nameravala da popusti ni za dlaku. Ona jena sasvim oigledan nain oseala svoju mo i u odnosu na mene bila jenadmona. Tada sam je doslovce mrzeo, to ni do danas nije sasvim prestalo.

Bio sam pozvao zidara i ovde sagradio sebi mali stan u kojem otada ivim. I,sve je upravo tako kao to vidi.

Burkhart ga je zamiljeno sluao ne prekinuvi ga nijednom, pa ak ni utrenucima u kojima je Feragut to oekivao, tavie i prieljkivao, kako se inilo.

Drago mi je, poeo je oprezno, to ti sam sve vidi tako jasno. Otprilike jesve tako kao to sam i zamiljao. Hajde da jo malo razgovaramo o tome, kad smo

ve na

Roshalde - Herman Hese.pdf

Documents

Transcript of Roshalde - Herman Hese.pdf